Muke s majstorima

- Još nema majstora?
- Nema. Ne javlja se na telefon.
- Da nije bolestan?
Pitam, nadajući se da postoji neko logično objašnjenje, a osećam kako u meni raste nemoćni bes što smo još jednom izigrani i opet od ljudi kojima smo tako glupo poverovali. Stvar pogoršava to što smo već znali da su neodgovorni, ali su tako simpatično zabavni, sa ustima punim slatkih reči o nama i uz sve to prijatelji naših prijatelja – kombinacija koja garantovano vodi u propasti.
Počinje bezazlenim upoznavanjem preko zajedničkih prijatelja. Neobavezno ćaskanje i duhovite dogodovštine čikice u srednjim godinama, dobrodušne face i toplog osmeha. Salve smeha prate svaku njegovu priču, a kroz svaku se provlači neka dirljiva nit jednog promašenog čoveka i svaka je začinjena vrcavim humorom i oštroumnošću čoveka koji je prošao sito i rešeto. Dok uživamo u toj neobuzdanoj duhovitosti, u stvari se lepimo na njegov odavno i brižljivo pripreman lepak za one malo nadobudne i usamljene doseljenike, željne pravog druženja i još uvek neuklopljene u ovo mesto. I dok govornik kroz anegdote licitira čime se sve bavi, kao uzgred pominjući posao koji završava kod tog i tog, dobro znate koliko važnog i pametnog čoveka, vama sevne kao prosvetljenje da ste upravo na ovog čoveka čekali i, hvala Bogu, evo ga pred vama. Naravno tu se nađe zajednički prijatelj da diskretno preporuči usluge zabavljača, podvlačeći da se na njegove usluge čeka, ali vredi – bićete zadovoljni. I ne razmišljate kako to da se sve tako lepo uklopilo, prosto osećate kako se rasterećujete od jurcanja za majstorima tog kalibra i , par minuta kasnije, čujete sebe kako molite čoveka da vam izađe u susret i prihvati posao. Ne pitate šta košta, samo da se odradi. Zajednički prijatelj, opet diskretno, provlači vaše loše finansije: „Šteta što nemate para, to bi moglo tako lepo da se odradi!“ i tu ste definitivno gotovi, jer je pogodio bolnu tačku i vi prosto morate da ubedite tog majstora da vas prihvati.
Posle dva dana nalazite se u istoj kafani sa majstorom i tek na povratku kući shvatate da niste ni pomenuli posao zbog kojeg ga angažujete, ali ste se nauživali u njegovim pričama i atmosferi za stolom. Osećate se kao da ste zakoračili u željeni svet i na domak prihvatanja u jedno novo društvo, ovog puta bez zajedničkih prijatelja. Čovek vam otvoreno stavlja do znanja koliko ste mu simpatični, a vama milo što je neko ovde konačno uočio vaše potencijale i prihvatio vas tako brzo i lako. Prosto čeznete za još jednim susretom kad ćete mu konačno reći zašta ga angažujete, unapred se radujući što će vam posao obaviti takoreći prijatelj. Posle desetak susreta i moljakanja da samo uđe u stan i pogleda šta treba da se uradi, pristaje, mada nerado uz put se ograđujući kako ne bi voleo da se vaši odnosi pokvare jer ste mu tako simpatični, prosto se ne seća kad je poslednji put sreo nekog ko bi mu tako legao na srce. Kretenski se smejete, potiskujući onog crva koji bocka pitanjem koliko li će vas to koštati, ali i dalje srljate sa novim entuzijazmom. Već ste odustali od godišnjeg odmora, decu poslali kod babe i samo iščekujete trenutak ulaska velikog majstora u stan. Dovlačite piće, pospremate iako znate da će i tako sve stvari morati da se iznose i sa nelagodom zagledate prljave zidove i ono malo kvadrata smišljajući opravdanje što vas četvoro živi u tako malom prostoru.
Konačno stiže. Radosno ga dočekujete sklanjajući usput sve što bi moglo da ostavi loš utisak. Iznosite posluženje i specijalnu rakiju i čekate na njegovu konačnu reč. Znalački razgleda obasipajući vas blistavim idejama. Vi ništa ne brinite, oni sve stvari iznose sami, ono što ostaje biće zaštićeno. Ne hrane se kod vas, a stan obavezno očiste kad završe sa krečenjem. Ne, ne morate parket da prekrivate, oni će. A da, mogli biste onaj zid da uradite novom tehnikom, malo je skuplje, ali verujte, veoma efektno. Zagrcnuto pristajete na sve i zahvaljujete od sveg srca što je tako obilato prosuo svoj talenat po vama. Poseta traje, ponavljaju se neke od onih anegdota, ali vi se smejete kao da ih prvi put slušate, a u glavi već bubnja od onog pitanja koliko će to da košta. Konačno, postavljate to pitanje, prosto vam je neprijatno što kvarite tako savršen trenutak. Uz opširno objašnjenje kako ne bi voleo da vas odere prepušta vama da odredite cenu. Prosto ga molite da vam naplati i on teška srca pristaje na dnevnicu, čisto da vas ne uvredi, a najradije bi vam radio za džabe, toliko ste mu dragi. I da, možete sami da kupite materijal ili će on to za vas da uradi, zna gde je najpovoljnije. Naravno, prepuštate njemu, verujući da će taj znak poverenja s vaše strane biti uzvraćen.
- Moglo bi sto evra za početak, da kupim materijal. Znate, radovi će potrajati tri-četri dana, ne bih voleo da se otežu zbog nabavke usred posla.
Dajete daleko više, izvinjavajući se što je u dinarima. Ispraćate ga sa osmehom, terajući onog crva sumnje koji tako uporno raste. Tu razliku ćete odbiti od konačne sume.
Naravno, čekanje se produžava za još par nedelja, a vi odbijate i nagoveštaj mogućnosti da ste klasična ispaljena budala. Pa znate čoveka, nije on od tih koji bi vas tako izradila. Konačno se pojavljuje jedne srede, oko podneva, u pratnji izvođača radova i vi istog momenta shvatate da se majstor neće prihvatati posla, on je tu samo da ugovori i izda naređenja. Naravno, to mu ne umanjuje dnevnicu.
Počinju radovi bez sklanjanja nameštaja, malter leti na sve strane uz put vam uništava svaki tehnički uređaj koji niste uspeli na vreme da sklonite, a vi izbezumljeno trčite u prodavnicu jer će se ipak hraniti kod vas i uz put dolazite do punog saznanja da vam povratka više nema. Samo da se ne izbrukamo, ovi ljudi poznaju toliko sveta, ne bismo voleli da o nama ružno govore. Zarobljeni ste sopstvenom glupom željom da se dopadnete čak i molerima i ako je ikako moguće sačuvate to divno prijateljstvo po cenu sopstvenog haosa i kredita u koji neminovno srljate.
Radovi umesto tri traju pet dana, što znači da ćete na kraju platiti i sve one priče kojima ste se tako slatko smejali. Poslednjeg dana se užurbano i nervozno pakuju ostavljajući vam osećaj totalnog očaja, jer su vas odrali, posao naravno nije završen, a oni moraju hitno da odu kod nekog ko je odavno i to debelo i unapred platio njihove usluge. Na vaše jadne proteste zbog nezavršenog posla uvređeno odgovaraju pitanjem zar stvarno mislite da su takvi skotovi koji bi vas zeznuli. I ovaj parket bi trebalo da osvežite. A vi još uvek ne verujete da vam se sve ovo dešava! Okrećete zajedničke prijatelje samo da biste čuli kako su i oni isto prošli i to saznanje vas baca u pravu depresiju, jer ste bili samo sredstvo za utehu nekim već obrađenim pacijentima. Pomogli su majstorima da vas uvuku u istu priču, čisto da se ne bi osećali kao jedine ovce.
A onda, kao ostavljena devojka, zovete do besvesti i uporno gajite tračak nade da će se jednog dana pojaviti sa nekim razumnim objašnjenjem. Trudite se da delujete ležerno, bojeći se da ih ne uvredite nekom oštrom opaskom i tako potpuno izgubite mogućnost da vam odrade to što su obećali. Lažete i sebe i druge kako je eto malo više koštalo, ali ste konačno sredili stan po svom ukusu i baš ste zadovoljni.
Onaj crv se odavno pretvorio u čir na vašem egu i konačno, u nekom lucidnom trenutku priznajete da vas je čista sujeta opet dovela do totalnog rasula u svakom smislu: finansijski ste unakaženi, jeftino prodani od ljudi koje pozivate na slavu, ismejani od komšija i poznanika, posvađani sa bračnim drugom, a totalno glupavi u sopstvenim očima.
Tešim se da mi nije prvi put i kipim od besa. Baš iz tog razloga. Zašto pravim stalno iste glupe greške? Kako to ja nikad ne umem da naplatim svoje usluge, a svako ko mi je ušao u stan uspeo je da mi odere kožu s leđa i ostavi osećaj krivice?