Pristajanje

Ovo je priča o mnogima od nas koji su u potrazi za poslom promenili sredinu, a onda ostali ukopani u svojoj nemoći da se vrate u rodni kraj i progutaju onu porciju ruganja koja im sledi.
Oboje smo odavno zašli u četrdesete, obrazovani, odgovorni, vredni radnici i prilično šarmantni ljudi sa obilnim smislom za humor. Doselili smo se u ovo mesto one davne devedeset i neke kad su još samo retki dobijali kadrovski stan od preduzeća. Naravno, nikog nismo poznavali, a ono malo kolega sa kojima smo se sastajali van posla ubrzo su nam postali kućni prijatelji ili kumovi. Otvarali smo vrata širom svakome ko je na njih pokucao i uživali u onom osećaju blage superiornosti i neke podrazumevane sreće koja nas je pratila. Čovek se veoma brzo privikne na mnoge privilegija tipa službenog automobila, vozača i poslovnih ručkova koji su se podrazumevali u to vreme za ljude našeg položaja. Naravno, odnos sa podređenima je uključivao neku prijateljsku notu. Odlazak na slavu i porodične svečanosti nekome iz pogona je značio čast domaćinu, a nama davao potvrdu da nismo izgubili vezu sa korenima i klasom svojih roditelja. Oboje smo iz radničkih porodica i nikad nismo zaboravili onu muku sa kojom je izdvajan svaki dinar za naše školovanje. Ove posete sirotinjskim slavljima su bile počast i zahvalnost našim roditeljima, umirivanje savesti što sad tako dobro živimo, a oko nas još ima nekog ko zadnju paru šalje detetu za stan i hranu.
Onda je počeo rat i grabež i dok smo se čudili šta se to oko nas dešava, baš ti neki gladni i željni svega su nas izbacili iz onog službenog automobila, uzimajući nam i radno mesto. Ili si bio sa njima, ili protiv njih. Nismo ni stigli da odgovorimo, a već smo se našli na margini i poslovnog i društvenog života. Neki ponos, tvrdoglavost ili glupost je u tom trenutku proradila, ili smo bili sitiji nego što je trebalo da bi se uhvatili u koštac sa svim mogućim grabljivicama koje su naišle, tek sklonili smo se u stranu kao nadureno dete, čvrsto verujući da je ovo kratkotrajno. Beskrajni razgovori i analize tih nekih novih, tako sirovih i smešnih, na mestu koje su zaposeli i ubeđenje da će se sve brzo vratiti na staro i mi ćemo im velikodušno oprostiti i vratiti ih na mesto nekog portira.
Kako se topila ušteđevina tako je ono durenje prelazilo u ozbiljnu zabrinutost i već panične pokušaje da se domognemo kakvog-takvog posla. U struci, naravno, pa bar smo mi školovani za ozbiljne i svakom sistemu potrebne inženjere. Prevideli smo jednu stvar: rukovodeća mesta su zauzeli ljudi kojima smo mi šefovali. Nisu zaboravili naše posete, još se živo sećaju one snishodljivosti sa kojom su nas dočekivali.
Pametni smo ljudi, nije bilo druge nego promeniti ili mesto boravka ili delokrug rada. Ovo drugo je bilo jednostavnije. Suprug se zaposlio u privatnom preduzeću, a ja? Deca su mala, bolje je tako, provodiću više vremena sa njima, pravim kompromis sa svojim ambicijama, potiskujući osećaj strašne promašenosti. Bolje je otići, ali za neki veliki grad nismo spremni, a sve male sredine su iste. Ovde bar nekog znamo. I tako počinje zakopavanje u jedan vrtlog nemoći da odeš i nezadovoljstva što ostaješ. I jedno laganje da je sve sudbina, koju i tako ne možeš da promeniš. A onda se kompromisi nastavljaju i nezadovoljstvo raste i jedne noći se probudiš sa jasnim saznanjem da si baš promašio, a vreme ti tako brzo ističe i gušiš se u paničnom strahu da je ovaj život totalna greška. I više ne možeš da zaspiš.
Pokušavam da se setim šta ja ono umem da radim, mora da mi je Bog dao neki razlog za postojanje. Vraćam se kroz svoja maštanja do onih dana kad sam se igrala učiteljice. Mogla bih da radim u školi! I upuštam se u prvu od mnogih glupih odluka.