Pranje ruku

E, danas sednica Nastavničkog veća, naravno sazvana u onih 15minuta između dve smene, a 6 tačaka dnevnog reda! Uključujući i pod razno, do kojeg nismo stigli, a i da jesmo ne bi imao ko ovo da vam piše. Nas 76 u zbornici, tiskamo se na 42 stolice, direktor počeo uvod kao na bdenju, pedagoško-psihološka služba nas gleda sa blagim gađenjem, siva eminencija (čitaj najagresivniji kolega) se smrko, a ja umirem od gladi posle 7 časova redovne nastave.
Prva tačka „Analiza postignuća“ (čuj, postignuće!) što znači uspeha i vladanja, što znači pranje ruku od 2,26 jedinica po učeniku. U jednom razredu taj prosek je čak 5,4! I kreće razglabanje o evaluacijama, intencijama i tendencijama, o hitnom menjanju kursa i zauzimanju jedinstvenog stava, o pooštravanju kriterijuma (kud ćeš više?). Niko nije konkretno prozvan da obrazloži svoj neuspeh, ali su upućene oštre zamerke onima koji imaju sramno mali broj kečeva. Za takav propust nema opravdanja, jer to znači da se snižavaju kriterijumi, što direktno dovodi u opasnost sve koji drže do istog. I podilazi učenicima, jer je poznato da oni nisu sposobni da nauče za veću ocenu od dvojke. Ako je profesor bio raspoložen tog dana.
Naravno, nikome nije palo na pamet da su mu predavanja dosadna, da ga deca ne razumeju, da se nije potrudio da im to malo uprosti. Da ih dobra ocena više motiviše od keca. Da postoji i ona ljudska strana problema. Da škola ne mora da buge kaznena ustanova. Ko o tome još misli?
Posle sednice (prekinuta zbog uspavanosti članova Veća) prilazi mi profesorka istorije i kaže „Srušiću ti pola razreda na popravni“. Gledam je onako nadobudnu i mislim se -kakvi smo mi, deca su nam sjajna.
E da mi je samo jedan mandat ministra prosvete