Školstvo

U našim školama rade samo žene uspešnih muškaraca i neuspešni muškarci! Dobro zvuči, ali nisam baš sigurna u ono za žene. A da smo, generalno, vrlo neuspešni u obrazovanju (što ne volim ono edukovanje!) jasno je i na prvi i na svaki sledeći pogled. Zašto?
Ako zanemariš silne nedovršene reforme, male plate, izbore ministara prosvete po sistemu – Šta da radimo sa ovim? Ma daj mu prosvetu, tu nema šta da zabrlja – ostajemo mi prosvetari, s jedne, i mučena deca i roditelji, s druge strane. Pošto sam i jedno i drugo mogu da pljujem do mile volje.
Prvo kao prosvetar. U svakoj zbornici ove zemlje imaš jednu grupu pred penzijom, koja se tako ukopala u svoje rigidna ubeđenja da je njihov predmet alfa i omega celog školstva, a oni sami vrhunski pedagozi, psiholozi, predavači i stručnjaci (kako iz svoje tako i iz svih ostalih oblasti), da im dolazak svakog novog člana u kolektiv pokreće sve mehanizme odbrane i napada i nepresušnu potrebu da te ubeđuju kako si glup, mlad (iako si već odavno bliži njima nego mladosti) i neiskusan u radu sa tim čudovištima koja idu baš u našu školu. Naravno, niko sem njih, ne drži časove ni redovno ni po propisima, svaki čas se žale direktoru i obavezno na stručnim aktivima traže da vi iz drugih predmeta napravite korelaciju sa njihovim, ali da im pre toga svaku pripremu (ako ih uopšte imate) donesete na uvid. Očajavaju što će njihovim odlaskom ova škola definitivno propasti i ne odstupaju od svojih strogih metoda ocenjivanja (70% jedinica? Pa šta, neka nauče), redovno se sećaju nekih prošlih vremena kad je škola bila škola i na pomen penzije se smrtno uvrede.
Druga, veća grupa je sastavljena od onih ambicioznih, tek diplomiranih, koji nisu uspeli da nađu posao u struci, pa svratili u školu na kratko i ostali ohoho. Oni su i tako samo u prolazu, dok ne iskrsne pravi posao i ne pada im na pamet da se bakću sa tamo nekim metodikama. Sa đacima su na ti, sa kolegama drugari, puni priča o svojim privatnim poslovima, ovo im je samo za džeparac. Normalno je da kasne, ne dolaze na sednice, o aktivima ih i ne pitaj. Ni o školi ih ne pitaj.
Treću, malobrojnu grupu čine neki čudaci, entuzijasti koji pokušavaju da nađu pravu meru sa svima i nigde se ne uklapaju. Baš vole svoj posao, ubiše se da nauče decu nečemu stvarno korisnom, još veruju da je škola i vaspitna ustanova, sarađuju sa svima, zovu roditelje, idu na seminare, prate stručnu literaturu i pojedoše se živi svaki put kad daju slabu ocenu. Jer to je jedinica i njima, što nisu uspeli da zainteruju decu dovoljno.
Sa druge strane deca, upisana u škole koje nisu želeli ( a kad ih pitaš šta su želeli, odgovaraju NE ZNAM ili NIŠTA), nemaju pojma kud će sa sobom, ni šta će im škola kad toliki nepismeni baš lepo žive. Pitaju se šta će im to kad posla i tako nema, zbunjeni su i malo uplašeni, često agresivni ili žrtve agresije, otaljavaju školske dane. I roditelji, od onih koji-će-ga-polomiti-kad-dođe-kući do onih što mu dete-mrze-nastavnici, uključujući i sve blaže kategorije između dve krajnosti.
A preko svega ministar, sa novim idejama o reformi. Možda i seksualno obrazovanje.