Umorno popodne

Još jedno umorno popodne, iskidano na parčiće nervoze i tuge. Opirem mu se bežanjem u san, al’ me ni on neće. Uzmiče pred onim neuhvatljivim mislima što sevnu i nestanu pre nego što ih definišem. A ostavljaju trag nemira i puštam ih da mi svetlucaju, ne bi li se ugasile i prepustile me snu.


Sedimo za običnim kafanskim stolom, pod orahom i plavom izmaglicom. Nas petoro, skupljeni ko zna s koje strane i vezani strahom. Rat je, upravo su sirene oglasile opasnost, ali mi smo još tu, pod jedinim drvetom. Ćutimo, svako svoje misli i krijemo pogled. Niko ne pita šta ćemo tu, nema nelagode, nema pokreta, sve je jedan zaustavljen kadar.
Jedna ugasla Lučija, nekad raskošna i raskalašna lepotica, čežnja i strast, nadahnuće lokalnih pesnika. Sad umorna, sama i željna društva. Ili uplašena od ćutanja u svoja četiri zida. Rečenice joj trome, iskidane. Krene sa nekom pričom, kao pretovaren voz uzbrdo, pa, valjda zaboravi šta je htela da kaže i naglo ućuti. Uruši se sama u sebe.
Pored nje zanosna plavuša, kipi od neke neutoljene strasti. Svaki pogled, svaki pokret joj je poziv upomoć. Mlada je, mlečno bela. Smeje se glasno, zabacuje dugu kosu i miluje vrat. Ispod spuštenih trepavica prosijava zeleni vrisak. Za par minuta će joj doći muž, pripit i vulgaran. Već viđeno: vuče je za ruku, ljubi posednički, sa očiglednom namerom da pokaže ko je vlasnik sve te lepote. Uz nekakav prost komentar je odvlači od stola. Vidimo još samo ogromnu ruku na njenim bedrima i par tužnih očiju kako zgasnu u vonju alkohola i propalog braka.
Uspešni političar zamišljeno gleda u prazno mesto. Prijatelj im je, oboma. Širi nozdrve pokušavajući da zadrži onaj miris putenosti koji je do malopre obavijao tu stolicu. Nesvesno prelazi rukom preko naslona, prateći oblik nekih ženskih leđa. Nije se nikad ženio, kaže plašio se da ne pogreši u tom izboru. Valjda je oduvek bio političar. Ima manire stare gospode, vokabular pesnika, a glas najvredniji instrument. Drži govore na svim mestima, od mitinga do sahrane, i nije bitno šta priča. Sam glas mu je muzika. Sad ćuti, jer urla ono prazno mesto u njemu i ljuti se što nije napravio izbor. Makar i pogrešan.
Četvrti za stolom je oficir, lep k’o greh. Došao sa vojskom u selo i nekako se obreo za ovim stolom. Mlad, a načet ratovima i zgarištima. Počeo priču o hercegovačkom kršu, selu Orah i ocu Jovanu, kome se ni grob ne zna. Nastavio o ženi i deci, o sinu Jovanu koji još nije prohodao. A onda zanemi i zaledi mu se pogled, kao da mu se neki staršan prizor ukazao. Ima slobodno popodne, a sedi među ovim raspuklim ljudima. I niko se ne pita zašto.
Sedim po strani. Upijam tragove njihove tuge, mereći je sa svojom. Mrsko mi da se pokrenem, da progovorim. A osećam kako mi se urezuje ova slika umornog popodneva i prepliće sa snom.