I pokajem se istog dana

Prođoše dobre dve godine od tog prvog nesrećnog porođaja, a ja i dalje ne ostajem trudna. Ajde one prve godine nije me ni čudilo. Ma nije mi, bre, bilo do života, a kamoli do pravljenja dece, a po ceo dan sama u stanu u nepoznatom gradu, ne znam kud ću sa sobom od teskobe.
Ustanem ujutro sa ovim mojim, popijemo kafu zajedno i on ode na posao, a ja k’o zakovana, blenem u jednu tačku i tako... Niti šta mislim, niti šta osećam, da me čovek pita kako sam provela dan ne bih znala šta da mu kažem. S mukom se obučem, odem da kupim hleb i cigare, a čini mi se da svi u mene blenu i sašaptavaju se. Lepo im osećam poglede i samo mislim kako da se što pre sklonim u ona iznajmljena četiri zida.
Ta Loznica je rodno mesto mog muža, ima familije koliko hoćeš, al’ nešto im nisam bila po volji od prvog trenutka, a i meni bilo mrsko da im se dodvoravam, pa smo se retko sretali i to samo ako moramo. Ma nemam ja tu nikog svog, ni komšinicu, ni prijateljicu, lepo mi se usta osuše od ćutanja dok mi čovek ne dođe s posla.
Vidim ja da ću načisto da propadnem ako nešto sama ne preduzmem i presečem jednog dana – idem da tražim posao. Obiđem biro da proverim koliko imaju inženjera na lageru, kažu: „Ti si jedina diplomira i evo, traže inženjere, ali neće žensko!“ O moj Bože, ne mogu da verujem da tako stoje stvari i zaređam od firme do firme. A u svakoj ista procedura – najavim se kadrovskoj službi, oni me prime, ponude kafom i sokom, ali dalje od toga ne idu. Neće da zaposle ženu inženjera, jer imaju loše iskustvo. Kažu: „Ne slušaju ih podređeni, ismejavaju ih na svakom koraku, pa one stalno plaču i žale se rukovodstvu. A i svaka zatrudni čim joj prođe pripravnički staž, pa se razvlači na bolovanjima dok dete ne pođe u školu.“
Šta ću, ne mogu da ih nateram da me prime. Jedno vreme me pozivali da menjam profesore u tehničkoj školi, ali to sve nešto bezveze. Taman se priviknem na đake i gradivo, a onaj se vratio s bolovanja i ja opet izdržavano lice. A moram da radim, jer samo tako ne mislim na onu muku koja me je snašla i prihvatila bih bilo šta, samo da ne čamim u kući. I javljam se na sve konkurse. Ma sramota me da priznam, ali jednom sam dala oglas na radiju da tražim posao!!!
Jednog dana me pozovu u smederevsku železaru na razgovor i odem. Prođem silne neke testove i razgovore, i posle par dana jave da sam primljena u računski centar. Aaaaaaaj, celog života sam maštala o takvom poslu, kad sam ga zgrabila, činilo mi se, niko mi nje bio ravan. Ostajala i prekovremeno, dolazila prva, izgarala od entuzijazma. I da vidiš, primete me nadređeni. Nije mala stvar biti zapažen među onoliko inženjera, a meni to dalo neku snagu, ništa mi nije bilo teško.
Ali... Muž u Loznici, ja u Smederevu, oboje podstanari. Petkom mu dolazim, nedeljom se vraćam. On se nešto snevoljio, ništa mi ne govori, ali znam ga, bre, kako diše. Vidim da mu stan služi samo da prespava, ama ne zapitkujem ni ja mnogo, neću da čačkam mečku. Ali moja familija se zabrinula da mi brak ne propadne. K’o vele – jedva sam se udala i prvi put, k'o bi me uzeo iz druge ruke. Svaki čas mi natuknu nešto o uticaju samoće na vernost muškarca, a vidim i mene drže pod lupom. Ma ne mislim ja o tim stvarima uopšte, sva sam se predala karijeri, al' ne bunim se što potežu veze po raznim firmama.
Nađu oni mom čoveku posao, za mesec dana bi mogao da počne, kad iz Zvornika zove njegov direktor – nudi mu stan da ne ide! Tu se mi malo pokolebamo, ali bre – u Bosni počeo rat, a ja ni mrtva neću tamo. Ali stan u Banji Koviljači, samo što nije završen, a ima i za mene posla, ako hoću da osnujem mini računski centar daće mi odrešene ruke. Ufff, budi pametna! Računam, to nam je jedinstvena prilika da obezbedimo svoj krov nad glavom, ali me strah. Onoliki svet beži iz Bosne, a ja napuštam lepo radno mesto i to taman kad su mi dali rešenje na neodređeno!
Lomim se ja, bijem glavom u zid, ma ne mogu nikako da se odlučim. Vidim ovaj moj bi da ostane u rodnom kraju, a mene vuče Smederevo, em lepo mesto, em svi koje volim u krugu od 50km. Doduše podstanar sam, al' valjda ću zaraditi za to parče krova. Jedan dan odem do mojih, ispričam im kako stoje stvari, a moj otac kaže: „Tu ja ne mogu da ti pomognem, jer šta god da odlučiš kajanje ti ne gine. A ti razmisli da li ti je preči brak ili karijera.“
I ja odlučim. Vratim se u onu zabit i pokajem se istog dana.