29.11.

Beše nekad taj svinjokolj praznik...  Čekalo se da sneg obeli banatsku ravnicu i zemlja smrzne taman koliko treba da ne gacaš po blatu u donjem dvorištu, pa da prođe mladina, jer ne valja ništa veliko tad da se radi, pa da se namesti neka svima neradna subota – i familiji iz grada i domaćinu na selu. Doduše, naši gradski rođaci nisu baš mnogo marili i malo su nam se podsmevali zbog sujeverja, al’ smo mi zagledali crkveni kalendar i po njemu se upravljali, da ne ogrešimo dušu radeći na neki sveti dan, pa makar i ne bio crvenim slovom zapisan. Šta ćeš, navik’o seljak da gleda u nebo i nada se nekoj pravdi odozgo, pa k’o veli – koga je moliti, nije ga ljutiti.

Nekako bilo najzgodnije da se svinjokolj zakaže za Dan republike, a ruku na srce, bilo je tu i neke simbolike, ako ćemo pravo. Jel’ nam ta domovina u krvi rođena? Jeste. E pa, nek joj se svaki rođendan u skladu s tim i obeležava. A i ono čučanje oko kazana mene neodoljivo podsećalo na slike boraca između dve bitke, posebno kad zacvrče žice na žaru, a treće lonče kuvane rakije se premetne od ruke do ruke. Mislim, stvarno su neki oko ćaletovog kazana vodili tešku borbu sa dilemom - da l' je slađe pečeno na žaru ili distano u saču! 

A moj ćale voleo ta masovna okupljanja, pa  svake godine pozivao familiju s obe strane Dunava i oni se odazivali. Stvarno smo im se radovali i danima spremali za njihov dolazak. Mama i ja brisale prozore po najgorem mrazu dok nam nokti ne pomodre, štirkale i pažljivo peglale šustikle i vitražice,  dugački  deverski peškir za ogledalo i vezene  posteljine na kojima niko sem gostiju nije zanoćio. Dve nedelje pre klanja, pravile veliko spremanje kuće, pregledale jorgane i jastuke, da se slučajno neki miš nije zavuk’o i ostavio pogan trag na njima, iznosile ih na mraz, lupale i okretale, pa ih slagale „pod vinklu“ na bračne krevete u gostinskoj sobi i prekrivale teškim brokatnim prekrivačima. Uz samo uzglavlje naređamo vezene jastučiće, a na sredinu stavimo italijansku lutku u raskošnoj haljini. Ih, kako sam se radovala  kad mi je kuma Bosa  donela tu lutku iz Trsta i maštala kako ću jednom da je iznesem na ulicu i pokažem Neni Mirkovoj, koja je istu takvu pre mene dobila. A uzimala sam je u ruke samo kad gosti treba da dođu i to da joj istresem prašinu sa punđe i čipkaste haljine. Koristila sam tu priliku da se izigram, pažljivo joj prelazila mekom krpicom preko lica, popravljala čarapice i sjajni ukras u kosi, pa je okretala da čujem da li još uvek plače i sklapa oči kad se položi na leđa. I vraćala je na krevet, kobojagi nezainteresovano, kad mama naiđe.

A što sam volela miris te sobe! Ej, na šifonjeru poređane tegle slatkog od višanja, jagoda, šljiva punjenih jezgrom od oraha, a između njih krupne, žute dunje! Pa se izmešali mirisi tog slatkog i dunja, sa strukom bosiljka zadenutim u ram od ogledala i ruzmarinom ubačenim između složenih jorgana od naše vune! Mirisi jedne domaćinske kuće...

Uveče smo mesile kolače. Vanilice sitne k’o naprstak, limun pita, orasnice, bele štangle od rogača... Miriše kuća na slatke začine i štirkane stolnjake, a sprema se klanje svinja!  Baba po ceo dan krca orase pored šporeta i pazi na vatru, a svaki čas zapitkuje jesmo li javili Milovanu i Milijani kad da dođu. 
-   Jesmo, Nana, javili smo im.
-   Pa, je l’ će da dođu?
-   ’Oće, doći će sigurno.
-   Ništa ovi orasi ne valjaju, vidi kakvi su šturi. Kad reče da dolaze?
-   Pa za klanje, rekoh li ti?
-   Aaaaaa, dobro nek dođu kad im bude zgodno. Ovo je i njihova kuća, dok sam ja živa. Posle kako vam drago.

Vremenom je novembarski  svinjokolj dobio status  Redovne godišnje skupštine Cvetkovića i svih onih koji su se s nama orodili, ali je baba i dalje zabrinuto proveravala jesmo li javili svima kojima je trebalo. A i oni stizali taman kad treba, mislim, kad se onaj najgori deo posla završi i paprikaš skloni u stranu, samo još jedan ključ da prebaci. I nekako dolazili svi odjednom, k’o da su se dogovorili. Stric Milovan iz Smedereva, tetka Milijana iz Kovina, stric Andrija iz Pančeva, tetka Mika sa Tirnanićima.  Naravno svi porodični ljudi, a ne sreću se baš često, pa kad hrupe u kuću ne znaš ko se skim pozdravlje. Usred te gungule, mama me tera da iznosim posluženje. Sve po redu: slatko i voda, pa kafa i rakija, pa „Ajte za sto da se ne hladi papikaš.“

A ranom zorom mama podmesi krofne i skuva rakiju, pa s tatom pristavi kazan s vodom za šurenje i podlože šapurine pod kazanicu. Tek onda budi mene i brata. Dok čekamo da se voda zagreje, iznesemo iz šupe veliki sto i ćale namontira ram i čengele na koje će da kači svinju, pa dugo oštri noževe, posebno onaj dugački kojim prvi i jedini udarac zadaje. Uvek mu bilo žao da se životinja muči i smatrao je pitanjem časti da se sam čin klanja jednim potezom i za što kraće vreme obavi.

Brat i ja cupkamo oko njega i  duvamo u promrzle prste dok skupljamo tuluzinu i šapurine. Taman kad mama pronese kante tek pomuženog mleka, procedi ga i razdeli u bronzine naređane oko česme, stigne neki od stričeva na kojeg je te godine red da pomaže oko klanja. Nazdrave on i ćale po jednom vrućom, prekrste se i krenu da jure prvo svinjče. Svinja k’o da zna šta joj se sprema, svaki put se nabije u najudaljeniji deo kočine i nema sile da je isteraš odatle. Ako je nekako i namame u dvorište, čim vidi bele gumene kecelje na ćaletu i stricu, zaždi preko stajnjaka u baštu i tamo se zavuče u plast sena ili tuluzine.  Znalo je da potraje to premudrivanje i jurcanje za svinjom, razbacivanje bala slame i snopova tuluzine, strepnje da će nekog povrediti. Kao da je svaka htela dobro da izmuči svog koljača i time ga oslobodi krivice što joj zariva nož pod grlo. Kad je konačno uhvate i obore na zemlju,  ćale podvikne meni da se sklonim u kuću. Valjda da me poštedi grozne scene, ali ma koliko stiskala oči i pokrivala uši, uvek sam taj jezivi hropac jasno čula i čangrljanje šerpe u koju hvataju krv za krvavice, jedine kobasice koje nisam nikad okusila. Malo kasnije tup udarac kad telesinu prebace u korito za šurenje i zveket lanaca dok je okreću u vreloj vodi.

I beskrajno sam mrzela i te zvukove i nepodnošljivi vonj kad je podignu na čengele i raspore. Mrzeli su i oni, pa su baš tada prekidali posao da bi u letnjoj kujni popili kafu i malo se ugrejali kuvanom rakijom. Pa izlazili da odmah i drugoj svinji prekrate muke.

Posle je sve išlo lakše i nekako se videlo da znaju šta rade. Na jednu stranu se odvajaju šnicle i krmenadle, na drugu masnije meso za mlevenje, leđanice i plećke za sušenje, creva već oprana i potopljena u slanu vodu s belim lukom... Stričevi, teče i zetovi posedali na panjeve i stoličice oko kazana, peku meso na žici i pripijaju vruću. Povremeno doviknu da im treba ’leba, ali vidi se da im prija što se taj lepi običaj održao u selu. Ja se malo ljutim što se nikakvog posla ne prihvataj, al’ gde da zucnem? Do večere sav posao završen, švargle, krvavice, bele kuvane i obične ljute kobaje okačene da se ocede, mast razlivena u velike kante s poklopcem, a čvarci mirišuuuuuu i krckavo se rumene u vangli. U neko doba ćale se zdovoljno okrene gostima: 
-   Završismo za danas.
-   Bogami, domaćine, ove godine mesa k’o drva!
-   Jeste, vala. Radmila, sipaj po jednu da nazdravimo, pa da večeramo. 
-   E tako valja, domaćine! Ogladnesmo ti kraj tolikog mesa.
-   Ajte vi u kuću, postavljeno je. Sad ću ja, samo da sklonim alat.

Sve što možeš da zamisliš od mesa nađe se na tom stolu, i prženo i dinstano i rolovano i punjeno, a gde je turšija, pa čvarci, pa pečene paprike s belim lukom, pa sir, kajmak, pogača...  I prinosimo i dalje:
-   Dopuni onaj oval sa šniclama... daj još hleba. Ko je za vino? Daj ono iz balona! Ti ćeš pivo? Snajka, šta ti piješ? 
-   Mmmm, meni svejedno. Što su vam lepi čvarci ove godine!
-   Daj meni jedno pivo.
-   Evo i kolači.
-   Mene ne nudi, ne mogu više da zinem...
-   Nana, što ti ništa ne jedeš? Ajde uzmi malo, meni za ljubav.
-   Samo se vi služite, neka mene. Meni srce puno kad vas vidim ovako okupljene. 
Tu negde ćale digne čašu i nazdravlja:
-   E pa, draga moja familijo, dobro vi meni došli i nek da Bog da se još mnogo godina okupljamo u zdravlju i veselju! Živeli!
-   Živeli! Živeli!
Zazveče čaše, pa neko tiho zapeva: „Majka Jovu, na oranje sprema, na oranje  sprema...“ A mom ćaletu puno srce, lepo  mu se pogled od miline zamaglio.

Eh, a ja se nešto noćas setila tog praznika, pa mi zamirisali čvarci i sve osluškujem, hoće li me neko zovnuti da podložim vatru pod kazanicu.