Lovačke priče

Što ja umem da poverujem u bajku, ko malo dete! Ma i u neke sitnije laži, ali i one baš očigledne.

Imam par baš dobrih prijateljica, od  poverenja, i gomilu poznanica s kojima onako, uz kafu, palavordišem. To palavordisanje je ona vrsta razgovora koje treba uzimati sa rezervom, jer više služe da zadive i izazovu zavist, a ako je moguće i nelagodu kod nekog od prisutnih. Društvene igre u ženskom kružoku, koje podižu ili spuštaju ugled mnogih koji se po razgovorima povlače kao omiljene teme, a naročito muževe.

Da se razumemo, u muškom društvu ne volim kad razgovor poprima seksualne konotacije, nekako mi neprijatno i obično ispadnem puritanka. Nisam ja ta, nego šta ima da pričam o svom seksualnom životu (i smrti)? To smatram vrlo intimnim činom između (najviše) dvoje ljudi. Posledice se vide:  ako  blistam – sve ti je jasno, a ako sam potonula – još jasnije.

I o čemu da pričam? Da iznosim detalje u smislu: tamo noga, ’vamo ruka? Alo bre, nisam ti ja instruktor borilačkih veština! Da hvalim muža? Ne bi mi verovali. I otkud ja znam da li je ovaj sagovornik gej, pa kad pustim kandže da odbranim rođenog muža ispadne da sam netolerantna spram različitosti. Ma i da nije, šta ima njemu da ga hvalim? Da mu nabijem komplekse, pa da nas oboje mrzi? Ili da mu se žalim - odmah bi to shvatio kao poziv u pomoć. Od ovih koje srećem ni novčanu pozajmicu ne bih prihvatila, a kamoli tu vrstu pomoći.

A da slušam muške krevetske priče? Ma ne mogu, bre, kad ih vidim onako otromboljene i vodnjikavog pogleda, ne uspevam da spojim lik i delo i tačka. Mislim, prepričavaju filmove za odrasle.

Ali među ženama su ti razgovori sasvim drugačiji i znaju da budu baš onako, prosvetljujući. Mislim, sad kad znam za jadac. Ranije sam te razgovore shvatala ozbiljnije i dešavalo se da me baš zabrinu, a i, brate,  unesu mi pometnju u rođene bračne redove.

Krenu bezazleno - ogovaranjem, pa se dotaknemo „onih“ priča i tu počne licitacija: onu muž priteg’o u kujni, ova ne može da se odbrani u kupatilu, treća nema mira ni pred decom... Jedna se klela da je na veš mašini najluđe, centrifuga i te stvari!!!! Naravno da se žene brane od tih nasrtaja, poznato je da nas ubi glavobolja, ali im muževi neki okretni i baš nasilni tipovi. Reklo bi se – svi sa tvrdim stavom. Pa samo probaj da  zamisliš dotičnog kako vija ženu po kući, onako sa isukanim argumentom! Igra mu onaj pivski stomak i salo trese na sve strane, crven od napora i znoj mu s lica lipti,  ali juri, bre!

Au, sestro slatka, a onaj moj... Ništa! Mislim, nije ništa, nego me ne juri. Doduše, ni ja se nešto ne opirem, ali mogao bi nekad vanredno da me preplaši. I dođem kući ljuta.

Gleda me čovek, zapitkuje, ugađa, nervira se, ne zna šta mi je.  A meni malo bez veze da mu kažem: „Isukuj!“ pa se i dalje durim i traje to, dok mu nije puklo pred očima (mada mislim da je čuo jedan deo tog palavordisanja).

Dobro, naljutio se prilično, neke detalje iz muških razgovora mi i otkrio (ali, zucneš li nekom!...), ali sam ja, konačno, shvatila da i mi, žene, imamo „lovačke priče“.

Aaa, pa čekaj sad da čuješ! Pa umem i ja svog muža da hvalim! Vidi ga kako je zategnut k’o struna, a ne trenira ni domine! Pa šta misliš, od čega? Šta da vam kažem, krenulo me onako – baš lovački. Vešto sam u to umešala malo istine, da me ne uhvate u čistoj laži. A i da im malkice nagazim sujetu.

Ma znaš kako su me gledale kad sam se konačno oslobodila stida i uključila maštu? Onako, čista zavist! Sad mi se i  same pozivaju u kuću, posebno kad znaju da mene nema.