Ne umem javno da se svađam, a treba nekad i to da se uradi. Eto, izađem iz kuće kako treba i ni na kraj pameti mi nije namera da se s nekim hvatam za gušu, al' to, bre, sve nešto živčano i na kraj srca. I nema više uvoda, kao: "Ej, čekaj da te pitam nešto", pa lepo kaže šta ima i sačeka odgovor. Jok, bre! Lepo ih panika hvata da im u ustima ne istrune to što su namerili da ti saspu u facu. Odmah.
To sve k'o da je ogluvelo, al' nekako selektivno. I niko nema strpljenja da sasluša, nego ti uhvati neku reč u prolazu i oko nje pravi konstrukciju. Pa se ljuti i drami, a najčešće je to što umišlja potpuno neosnovano. Posle im dođe iz odande u glavu, al' ružne reči ostadoše. Nema tog izvinjenja i objašnjenja koje će ih pokupiti kad se jednom prospu.
Ima, doduše, i onih koji su rođeni naopaki, pa im dan propadne ako nikog nisu opleli i malo mu zagorčali život. Neki su samo bahati, drugi samoživi, treći tvrdoglavi, ali svi znaju da te dirnu gde ne treba.
Priznajem, svašta me iznervira, jedem se, pokušavam nekad otvoreno, češće uvijeno da to stavim do znanja onima koji mi živac pomeraju, ali sve nešto miroljubivo. Otprilike: „Nemojte da se ljutite što vam se ovako obraćam, ali meni malo smeta što ste takav kreten, pa ako biste ikako mogli da ne budete – bila bih vam veoma zahvalna“, ali nije to to. Dočekaju me, bre, rafalnom paljbom, okrenu priču naglavce i ja ostanem zabezeknuta tolikom visprenošću. Povučem se, kol’ko mogu dostojanstveno, pa se do kuće jedem i smišljam šta sam ono mogla i trebala da odgovorim, ali sad je kasno. Mislim, ako nisam u trenutku odreagovala, nema smisla da se vraćam 500m i dva sata unazad. I šta da kažem? E, stani malo, sad sam se setila?!
Zato čim uđem u kuću, dobijem neku neobjašnjivu želju da prvog koji mi se obrati raspalim čim stignem ( rečima, uglavnom). Nekako se potrefi da to baš uvek bude ovaj moj čovek. Namesti se zgodnom začkoljicom, kao da zna šta me je tog dana naljutilo. Ne bi me iznenadilo - toliko smo soli i hleba podelili, ali i junačkih svađa izdržali. Znam ja da nije on kriv što me je neko nagazio, pa sam ovakva, a i ako nije trenutno – ko mi garantuje da neće postati. Mislim, nije loše ni preventivno delovati, čisto da se ne opusti i uljuljka u bračnoj sreći.
A što mi ide to s njim, te svađe i durenja, pa to je čudo jedno! Mogla bih, bre, s njim da se svađam letnji dan do podne. Ma i duže, nego ne volim da se ponavljam.
Mada, nije tako uvek bilo. Ranije nije ni znao, a ni hteo da se svađa. Skupim ja, recimo, materijal za jednu dobru svađu, a on – ništa! Ne prihvata. Uzvrati mi nekako miroljubivo i ja nasednem, šta ću. Dugo sam mislila da mi ne valja termin, pa probam pred spavanje, računam tad je najranjiviji. I krenem, onako cmeljavo i malo optužujućim glasom, pa dodajem na dramatičnosti i baš mi lepo ide – malo fali da se rasplačem. Taman sam negde pri vrhuncu monologa, kad me preseče hrkanje - zaspao čovek!
Ma vidim ja da tu mora još da se radi, kad već nisi prirodno talentovan.
Sad se svađa sasvim pristojno, ume i da odgovori, nekad baš glasno. Tu se ja malo rastrčim da pozatvaram prozore i kao malo ga stišavam, al' ne odustajem. Kad baš preteram i počnem da brkam teme, pa ne mogu više da se setim oko čega je počelo, uskače on. Doduše, njemu je lakše, jer dok ja penim može da otkrije i lek za sidu, a kamoli neku dobru repliku.
I dobar je u tome, da vidiš kako ume da pogodi ono bolno mesto! Dobro, posle ja malo brišem prozore i plačem i durim se jedno dva - tri dana. Računam da je to mera jedne pristojne bračne svađe. I pokušavam da se setim ko je prošli put prvi popustio, da ne kvarim redosled.
Jednom u tom durenju naiđe neka torbarka, što prodaje zavese po kućama i onako, po veličini podočnjaka, s vrata zaključi da je gadna svađa skoro pala. Gleda me nekako iskosa, ne nudi i ne traži ništa, ni u dlan da mi pogleda neće. Uzdahne i kaže: „Našla si dobrog čoveka. Ali on pustio tebe, a ti pustila jezik. Skrati malo i čuvaj dobro koje imaš.“
Ništa joj nisam odgovorila. A i šta da joj kažem? Rekoh li da ne umem javno da se svađam?
P.S. Što li sam se toga danas setila? Mhm, vidi što mi muzgav ovaj prozor!
Нема коментара:
Постави коментар