Aman, što je muško naporno kad se malo razboli! Ko to nije gledao, nema pojma šta su muke teške. Kakav porođaj, serklaži bez anestezije i revizije na živo! Tu stisneš zube i moliš Boga da se onesvestiš. Ako te ne usliši malo se prodereš, čisto da izraziš neslaganje sa kasapljenejm i nastaviš da se moliš.
Uostalom žensko si, nisi se žalila kad si radila one stvari, pa sad trpi posledice.Mada, bolje bi ti bilo da se blago osmehuješ i sarađuješ, jer dr, pogotovo ako je muško, odlično zna koliko to stvarno boli i nema potrebe da se tu prenemažeš, ti razmažena ženo!
Nemoj ni muža da gnjaviš tim pričama. Je l’ se sve završilo kako treba? Jeste. Jesi li umrla? Nisi. Pa šta sad hoćeš, valjda celog života da mu nabijaš na nos svoju žrtvu? Neke lakše tegobe bolje da prećutiš, inače će se svima žaliti da ima ženu hipohondra.
E, ali kad on zanemoća! Dolazi, recimo, s posla i jedva čujnim glasom progovara: „Meni nešto nije dobro“. Negde kod „nije“ se stropoštava na krevet, s pogledom samrtnika kome su odbrojani minuti. Odgovor na pitanje „Šta ti je?“ ima da čekaš, dok skupi snagu i iskidanim glasom procedi „Nije mi dobro.“ Naravno, tu treba da se pretvoriš u doktora opšte prakse i na osnovu nepoznatih simtoma odrediš dijagnozu. Kako on nema više snage da govori, čistom šacometrijskom metodom utvrđuješ šta mu sve nije. Toplomer i aparat za merenje pritiska treba da stvoriš u sekundi, naravno limunada bi već trebalo da bude spremna, a ako je ikako moguće i osrednja apoteka.
On te klonulo gleda kako se lomiš koji lek da mu daš, iznerviran što nisi napamet naučila indikacije i način doziranja. Kako ne znaš? I prošli put kad mu je bilo loše ti si pola sata čitala uputstva, dok se on borio da ostane u životu. I šta mu meriš i temperaturu i pritisak? Daj nešto da ga povrati u život pa posle meri! Zovi nekog, vidiš da ne može više da izdrži! Ne, nemoj doktora, šta oni znaju i prošli put su mu rekli da mora da promeni način života, manje kafe, cigareta, alkohol i ljuto nikako! Je l’ ih poslušao? Naravno da nije i vidiš da mu ništa nije falilo do sad. Ovo je nešto drugo, sad je baš ufitiljio. I šta mu sad zvocaš, da si neka žena ti bi se zabrinula i pokazala razumevanje.
Posle pola sata, koliko treba i najbezveznijem leku da počne sa dejstvom, lagani uzdah i tužan glas te obaveštavaju da će mu se želudac raspasti od bolova. Supica bi dobrodošla, ali nikako iz kesice, dosta je hemije uneo, pa da ne dođe do neke reakcije. Uostalom, njegova mama je uvek kuvala pileću, sa domaćim rezancima. Pročitao je negde da je to lek i izvor svih potrebnih vitamina. Kako nemaš ni jedno pile u zamrzivaču? Šalji decu da kupe, dok ti umesiš te rezance i pristaviš povrće! Kad je konačno stvoriš, em je bljutava, em on nema snage ni kašiku da drži. A i više bi mu prijala neka šnicla, brže bi se oporavio. I šta si mu to dala da popije, kad ovako struže? Jesi li sigurna da nije alergičan na taj lek? Evo, sad mu se spava, to je pouzdan znak totalne iscrpljenosti. A šta ako se u snu onesvesti?
Ne ispuštaj ga iz vida, ne idi ni do kupatila, ne počinji nikakav posao, ako nije u cilju izlečenja, jer on ima neki senzor koji se oglašava stenjanjem svaki put kad mu okreneš leđa. Ali dok drema, povremeno se mršteći, mogla bi da nađeš zamenu na poslu ili otvoriš bolovanje jednim telefonskim razgovorom, jer će ovo stanje potrajati bar tri dana. Nećeš valjda da ga ostavljaš samog i nemoćnog u kući?
Posle neprospavane noći i dežurstva za svaki slučaj, procenjuješ stanje bolesnika na osnovu dubine hrkanja. Ma, moraš na posao, valjda mu ništa neće biti dok se ne vratiš. Na prstima se šunjaš po sobi i taman kod zatvaranja vrata čuje se teški uzdah.
Probudio se i najtužnijim glasom pita: „Ideš? A ko će mene da pazi?“
Aaaaaaaaaaaaaaj, šta ima ko da te pazi? Lezi tu ili da te vodim u bolnicu, pa nek te paze do mile volje! To samo misliš, a odgovaraš sasvim skrušeno: „Ma brzo se vraćam, ti malo dremni, evo ti daljinski i novine, ako ti bude dosadno.“ Naravno, doručak mu donosiš u krevet, lekovi raspoređeni u doze, telefon pri ruci.
Džaba sve to kad moraš da ga ostaviš pola dana samog, ali ostani odlučna da ne popustaj sažaljenju i očiglednoj nameri da ti nabije osećaj krivice. E nećeš ovog puta, makar bila skot do kraja života!
Do posla dva puta zvoni telefon, samo da pita koji lek sad da popije i je l’ pre il’ posle jela. Pola sata kasnije opet zove da pita kad se vraćaš kući. Sat vremena posle toga opet poziv – da svratiš za vreme pauze, ubi ga samoća, a i čini mu se da ima temperaturu!
To što mu je toplomer na dohvat ruke uopšte ne znači da će ga upotrebiti, a i kako bi? Oko podneva se seti da bih mogla da svratiš do nekog doktora da proveriš da li mu daješ dobar lek, on nema snage za taj napor. Mora da je zaspao posle toga, jer se telefon neće oglasiti dobra tri sata, ali čim kreneš kući opet zazvonio – šta da jede, struže mu u stomaku! I ako nisi znala, deca su vam nemoguća i nikakvog obzira nemaju prema ocu u ovakvom stanju. Otišle su da se igraju! „Kad ćeš ti doći, meni je strašno dosadno. Ceo dan nisam reč progovorio, ostavila si me samog ovde da se mučim!“
Evo idem, jedva čekam da dođem kući! Ali moram da drobim, jer me je strah od pomisli da ćeš bolovati još koji dan.
Нема коментара:
Постави коментар