Lud i zbunjen

E, majke mi da imam neku moć, uvela bih obavezni psihijatrijski pregled jednom godišnje za sve koji se bave bilo kakvim javnim poslom, pa makar to bilo i mesto trgovca u kiosku. Ne mogu, bre, više da podnesem ludake na svakom koraku, ali nešto mislim, ako su ovakvi slučajevi prošli na raznim konkursima i primljeni na neodređeno, kakvi li su tek oni što su otpali. 
To, bre, nema ni elementarnu trpeljivost prema klijentima, a o nekoj ljubaznosti  nemoj ni da sanjaš. I ne znam ko im i gde ugrađuje one nadobudne face, ali svi redom imaju izraz lica kojim ti jasno stavljaju do znanja da im oduzimaš dragoceno vreme i ako nisi spreman u tri reči da kažeš šta ti treba, bolje da nisi ni dolazio. 
Čekam neku ekspresnu pošiljku već pet dana, dosad sam mogla peške po nju da odem. Dva dana zovem poštu, ali im  telefoni nedostupni. Šta je ovo, mislim se, da im nisu isključili zbog neplaćenih računa?

I šta ću,  put pod noge pa na šalter. Za divno čudo, tu gde se preuzimaju pošiljke niko ne čeka, a nema ni oznake da šalter ne radi. 

„Dobar dan“ - mrmljanje s druge strane onog stakla i ne gleda me. Vidim, prebira po nekim papirima, broji sitne pare i malo kucka po tastaturi. Kao u velikom je poslu. Premeštam se s noge na nogu, meškoljim se, kašljucam. Čekam da me primeti. Ma jok, ignoriše me načisto, а ја bih samo da pitam je l’ još radi, da ne stojim tu k’o lepa luda.

Iza mene se, već,  lep red oteg'o, nestrpljivo me guraju i izviruju da vide šta toliko kilavim.   Čuknem malo u onu staklenu pregradu - sunce ti tvoje, kad suknu na mene: „Šta je? Šta ’oćeš? Možeš malo da se strpiš, vidiš da sravnjujem? Evo, opet ne znam dokle sam izbrojala!“

I nastavi da se žali koleginici na moj bezobrazluk - ovako više ne može da se radi, vidi kako se preznojila sravnjujući kasu, pita li nju neko kako podnosi ovoliki pritisak... Ova druga s razumevanjem klima glavom, gleda me i ona krvnički. Odnekud  se pojavi šef. Malo smiruje iznerviranu službenicu, malo više se dere na nas u redu! Čitava gužva se napravi, već i neki iza mene dobacuju: „Stvarno nema smisla. Što ne napišete da šalter ne radi!“ Šef nabusito odgovara: „Kako ne radi? Vidiš da se žena slomi od posla!“  Par čekača udvorički brani službenicu, a meni pritisak udario u uši, tačno bih mogla da provučem ruku kroz onaj šalter i omlatim je o patos. 
Udahnem par puta duboko, da se malo presaberem, kad me preseče pitanje: „Šta si ti htela?“ Progutam i ono „ti“ i svu frku i čekanje, samo da saznam šta mi je sa pošiljkom. „Je l’ imaš izveštaj o dospeću?“ Naravno da nemam, zato sam i došla ovde „Pa kako ja da znam šta ti je sa pošiljkom? Jesi li sigurna da su ti je uopšte poslali? Uostalom, pređi na drugi šalter, meni upravo počinje pauza.“  
E tu sam im svašta rekla: i ono o ludom i zbunjenom i da ih znaš-već-šta onaj ko ih je tu postavio i da za takve treba motka... Jedva sam vrata potrefila.

Ma, bre, znaš kad bih primila nekog državnog službenika za stalno? Nikad. A i onda bih mu tražila psihijatrijski izveštaj.