Ma sto puta sam se zarekla da ću radije i duplo da platim, nego s ovim mojim rat po kući oko popravki da vodim, al’ namesti se, bre, svaki put u nevreme neki kvar. K’o da gleda kad niko ne radi i šta ću – puštaj muža da pravi lom, a znam da ćemo oči da povadimo i na kraju opet majstora da zovemo.
Jutros curi ispod kade! Kako ne procuri radnim danom, kad prodavnice raznih delova rade, a i majstori jedva čekaju da ih neko na intervenciju pozove, nego u nedelju? Nema druge, mora domaćin malo da izigrava vodoinstalatera, a vidim smrk’o se, k’o da sam ja namerno to za danas smislila. Psuje po kući i mene i konstruktora, ispituje kako nismo ranije primetili, traži alat...
Ja ćutim k’o zalivena, znam u šta će da se pretvori ako samo zinem, pa se uzmuvala da mu pomognem, samo da malo stišam buru. Teram decu da se igraju napolju, one k’o za inat neće, ima neki film prepodne! Aman, izlazite bar vi iz kuće, lakše mi da se svađam kad ne slušate! Aaaaa, propade dan od samog jutra.
Ponudim majstora kafom i rakijicom - takav je red, a i da dobijem na vremenu i malo ga primirim.
- Ma pusti to, nemoj da se mučiš. Strpećemo se do sutra i tako nemaš alat.
- A ti ćeš u lavoru da se kupaš? Šta će mi alat? Klješta i šrafciger imam, ništa drugo mi i ne treba. Jaka stvar, zameniti sifon.
- Ma znam da nije neka mudrost, nego nezgodno postavljen, znaš koliko si se prošli put namučio?
A sve mislim na svađu koja je posle popravke usledila, ne ponovila se. Počeo predveče, a završio oko ponoći, tako što je zaključio da sve mora da se menja, što znači da sačeka do otvaranja prodavnica i kupovine kompletnog sifona. Osam puta se preznojio, izgreb’o ruke na onaj šut što zidari namerno ostavljaju ispod kade i dva puta raspalio glavom u lavabo! E tad mu je definitivno puk’o film i sve cevi počupao. Uz put skinuo i jedan red pločica, jer je onaj otvor predviđen za intervencije tog tipa napravljen za dečije ruke. Koštao nas sifon k’o novo kupatilo – ako se i svađa uračuna u cenu.
Danas smo rešili da u miru rešimo problem curenja. Malo smo se namučili da nađemo šrafciger i klešta, čudo jedno kako se te dve stvari zature u ovako malom stanu. Čekić sam ja namerno sakrila, posle majstorisanja oko zidnog sata, pre jedno mesec dana. A do tad sam se uvek pitala zašto kućni majstori prvo taj komad alata prinose, kad je očigledno da nemaju zašta da ga upotrebe. Sad da me streljaju ne mogu da se setim gde je, ali sam se pravila da ću ga prineti ako zatreba. A trebao mu je, uh kako ga je tražio!
Uglavnom, posle dva sata natezanja sa nekim zapeklim šrafom i valjanja po pločicama, jer čovek samo ležeći može da pristupi tom delu kade, mog asistiranja u smislu brisanja znoja koji ga je oblivao i povremenih izjava: „Ma, pusti to, ceo dan se mučiš“ uspeli smo sledeće- da razvalimo pola reda pločica, iščupamo crevo i zaključimo da nam ne gine tuširanje u lavoru i čekanje do sutra, da se otvore prodavnice!
Nismo se mnogo posvađali, jer sam ovog puta pružala logističku i moralnu podršku svom majstoru, mada me onaj lom u kupatilu taaaako nervira, a dan još nije završen!
Нема коментара:
Постави коментар