Potpisi

Pre jedno četvrt veka sam imala čvrst i jasno izgrađen stav o svim važnim životnim pitanjima. Malo me zbunjivalo što me neozbiljno shvataju, ali šta znaju matorci šta je dvadeset godina. Da su nešto znali ne bi svoje živote tako iskomplikovali i potrošili ih uzalud. Pa sad nezadovoljni i traže prečice da zbrišu iz istog. Priznajem, neke stvari su me malo zbunjivale, ali...

Nikako mi, recimo, nije bilo jasno ko je i zašto izmislio brak. Mislim, ako se dvoje već dobro osećaju kad su zajedno, vole se i lepo im da žive u istom prostoru, zašto to mora da se overi potpisom dva svedoka u prisusutvu smrknutog državnog činovnika. I našta to liči? Kao da tražiš boračku penziju unapred? Ili kredit, pa se plaše da ne oštetiš državu. Doduše, ni sad mi nije jasno kako je to država sigurnija posle potpisa kumova, ali valjda ni ja još nisam dovoljno zrela.

Dobro, to za borački staž, u redu. Nagledala sam se toliko tragova bračnih sporazuma i još nisam sigurna da li su se stvarno nezgodno saplitali preko nameštaja ili im ono mastilo sa potpisa napravilo modre fleke, ali sam i dalje ubeđena da je brak jedna mukotrpna borba. Do oslobođenja!

Ali ono za kredit mi je bilo nelogično - skupo, brate to upisivanje u knjigu venčanih, ali šta s tim imaju svedoci? Još nisam čula da su kumovi snosili ikakvu materijalnu, moralnu ili neku treću odgovornost. I šta ima neko da svedoči o ljubavi i razumevanju, mislim šta se to tiče bilo koga sem ono dvoje, kojima je i bez tog potpisa lepo. Valjda će im posle biti još lepše?

Ali, vreme je čudo, posebno kad ti onaj sat ubrza. Neprimetno sam počela da menjam kurs,  pritisnuta svakodnevnim prekorom – što se ne venčamo. To što nam je baš bilo dobro, što nismo uopšte osećali potrebu da se potpisujemo nije bilo prihvatljivo. Postavilo se otvoreno pitanje – a deca?

E ako sam dotad bila ubeđena da nešto i znam, posle ovakvog pitanja sam ostala zbunjena do dana današnjeg. Nismo mali, valjda svi znamo kako se to radi. Uostalom, ljudi napisali knjige, za nepismene i uslikali, samo ja još nisam otkrila kako se tu koriste oni potpisi. Mislim, prave se deca i bez svedoka.

Al' rešim, stavljam i ja potpis. Kako da mu otkrijem namenu kad ga nemam?

Dobro, tu mojoj familiji malo laknulo i, neću da grešim dušu,  nisu se ustručavali da pokažu radost što me se otarasiše. Napravili mi svadbu, onako po redu - i šator, i fijaker, i kola iskićena peškirima. Ovaj moj mor'o da puca u jabuku, a ništa mu nije skrivila, pa me bilo strah da mu ruka ne zadrhti pred tol'kim svetom. Al' snaš'o se - napunio pušku sačmom. Od jabuke ostala samo peteljka! 

I onako, sve bilo po redu. Nisam zaplakala ni kad su me izveli iz kuće, ni kad sam sela u fijaker, ni posle kad sam se osvrnula i videla tatu da stoji naslonjen na kapiju. Al' kad uđosmo kod matičara... E, tu mi se noge načisto oduzele i grlo mi se osušilo, pa me uhvatila neka drhtavica. Tačno mi došlo da nestanem, al' nemam kud. Pritisli me sa svih strana. 

Čita onaj službenik izvod iz zakona, čujem ja da sve to važi i za one koji nisu rešili i došlo mi da kažem – ih, otkad ja to znam! Ista prava, dužnosti, deca zajednička, sve na ravne časti u slučaju razvoda. Malo me tu nešto lecne, mislim se šta mi tu baksuzirate, ali već me pitaju za prezime.

Eeee, stani malo, nismo se mi o tome uopšte dogovarali. Živim, bre, ceo dotadašnji život pod jednim identitetom, pa šta ima sad da ga menjam. Što, valjda treba da zatrem neki trag? Tu me malo uhvatili na brzinu i posle mi nešto bilo žao, ali - kad ode tele nek ide i uže.

Sa ove strane sam malo bolje razumela celu stvar. Ima nešto dobro u tom braku. Nekako te ozbiljnije shvataju, ideš svuda u paru (ili nikako), familija ti se udvostručila. Malo te nervira što moraš da se javiš kad izlaziš iz kuće i da se  pravdaš za oboje, ali uvek imaš na koga da se ljutiš, a i razlog za svađu.

E to je najbolje! Za sve što ti ne valja životu, za sva razočarenja i sopstvene padove, neostvarene snove i promašaje svališ krivicu na onog drugog. A to i jeste bio cilj, naći opravdanje. Zato su i trebali oni potpisi unapred.