Poniženje

Ima ih svuda. Možeš ih sresti na ulici, u prodavnici, pošti, bolnici… Hodaju slobodno i vrebaju žrtvu. Najgori su oni koje svakodnevno viđaš na poslu. I najopasniji, jer ih ne možeš izbeći, a samo čekaju priliku da te zaskoče. Siledžije, o njima pričam. Verbalne ili fizičke, svejedno. I jedni i drugi ti nanose bol. I čine da se osećaš jadno.

Bahati, nevaspitani, bezobrazni. Nadahnjuje ih neprijatnost koju izazivaju  i savršeno su ravnodušni prema odbijanju. Njima se sviđa da povređuju druge i uživaju kad su u centru pažnje. Nemoj ni pokušavati da im objasniš šta ti smeta, jer će ti upravo to raditi dok te ne izlude. Možeš se praviti da ih ignorišeš, ali budi sigurna da će ti kad-tad naći slabu tačku i naterati te da planeš. A to im je i bio cilj – da te izbace iz takta. Time dokazuju svoju snagu i superiornost. A ni tad te neće ostaviti na miru. Kad su te jednom načeli, idu do kraja, dok te ne nateraju da se kriješ od njih.  Ne zaziru ni od čega i nema situacije u kojoj neće pokušati da se dokažu.

Nekad je to vulgarna primedba ili  namerno izvrnut smisao tvoje rečenice. Probaj da ga prostreliš pogledom i ozbiljno mu skreneš pažnju da ne pristaješ na takvu komunikaciju, pogledaće te, kao, začuđeno, iskeziće se što imaš pokvarenu maštu i nastaviće da provocira, jer je konačno dobio pažnju. Dok mu se ne ukaže prilika da konkretizuje te verbalne izdrkotine.

Koliko  žena svakodnevno doživljava poniženje na poslu od šefa, kolege, stranke? Koliko ružnih reči progutamo ili onih, naizgled bezazlenih, situacija kad te neko namerno očeše u prolazu, zalepi ti se s leđa u nekom redu, predugo ti zadrži ruku pri pozdravu, milujući je palcem, pri čemu te  gleda  „onako“ i lascivno  oblizuje žvalava usta?

Organski ne podnosim muškarce koji misle da im je sveta dužnost da nas zaskaču i ubeđeni su da mi, žene, postojimo samo zarad njihovog zadovoljstva. I ne smeta im odvratnost koju pokazujemo, ni ljutnja, ni psovke. Naprotiv, što se ti više braniš, on srčanije nasrće, ubeđen da samo tvrdiš pazar, jer veruje - sve su žene kurve, samo neke kriju tarifu! 

I kad odbiješ sve pozive na kafu, ponude prevoza i dosađivanje savetima ili pitanjima, uporno ga ignorišeš i izbegavaš susrete nasamo, iskoristiće opušten trenutak nekog slavlja da mu ruka bezobrazno sklizne niz tvoja leđa ili se zadrži na rebrima, baš na onom mestu gde ti počinju grudi.

Sklanjaš mu ruku i sikćeš pretnju kroz stisnute zube, da ne praviš skandal pred ostatkom kolektiva. Nadaš se da niko nije primetio, a stid te je što si u takvu situaciju dospela. Prekorevaš sebe što nisi bila opreznija i što si uopšte ostajala na tom slavlju. I jedva čekaš da pobegneš, jer se osećaš štrokavo i povređena si, Bože, kako si ponižena tim neželjenim dodirom.  Do kuće se preslišavaš da li si, kada i čime dala povoda tom gadu i ždereš se u nemoćnom besu što uopšte sebi postavljaš takva pitanja. I samo želiš da mu uradiš nešto, nešto... . Ne da ga ubiješ, nego da ga povrediš tako da pati do kraja života.

I čudo jedno kako se uvek nađe neka žena kojoj je to smešno, neka koja beslovesno veruje da će mu se tim smehom dodvoriti i zaštiti se od napada. Ili je bar jednom doživela poniženje i prosto vidiš kako joj pada kamen sa srca što je siledžija odabrao novu žrtvu. Pomislio bi čovek da saoseća? Ma neeeee, samo se teši da je dobro prošla i tim usiljenim, preglasnim smehom se brani od sopstvenog jada. Bože, te su mi najgore. Kakvo je zadovoljstvo silovane da učestvuje u silovanju? Da li ponižavajući druge umanjuje sopstveno poniženje?

Užasavam se žena koje im povlađuju smehom i komentarima tipa: “Sama je tražila to što je dobila.”  Ne interesuje me da li im to godi sujeti ili im leči komplekse, jednostavno nije normalno uživati u nečijem poniženju. I nema opravdanja, ni razumnog objašnjenja za te iščašene ženske umove. Nema, jer je svaka bar jednom u životu doživela isto, bilo da su izvrgnute ruglu ili pretrpele nasrtaj.

I jedno i drugo samo zbog izgleda i činjenice da su žene.